Iako nije u duhu internet umetnosti da se pojedinim autorima organizuju retrospektive, jer njihovi radovi su inače svakodnevno, dvadeset četiri sata, dostupni gledaocu putem mreže, londonska onlajn platforma za promociju, kritiku i arhiviranje net i digitalne umetnosti “Furtherfield” učinila je presedan i istaknutom njujorškom autoru Endiju Deku (1968) priredila retrospektivu na svom sajtu (http://www.furtherfield.org/index.php). Učinili su to, po rečima Marka Gereta, jednog od kodirektora, jer u Dekovom delu postoji posebna koherentnost, kristalno čista posvećenost, a radovi nude i jedinstvenu perspektivu na umetničko/kritičku istoriju Interneta. Osim toga, umesto da se bavi samoglorifikacijom i istorizacijom sopstvene ličnosti, što je među veb umetnicima čest slučaj, svoje radove smešta u socijalno-kulturni kontekst, aktivno istražujući i političke borbe. Takođe rado sarađuje sa drugim umetnicima i ljudima koji nisu toliko afirmisani u umetničkim vodama.

Kritika društva

Ono što je možda unapred odredilo prirodu veb umetnosti Endija Deka je da je najpre od 1990. počeo da se bavi kreiranjem softvera, dakle programa za komjutere, da bi 1994. to svoje umeće počeo da primenjuje na Internetu, u svojim radovima. Upravo na toj programerskoj veštini i jedinstvenim programima koje je sam izumeo i prilagodio umetnosti bazira se čarolija njegovih radova. Inače, kao malo koji veb umetnik on ima i klasično umetničko akademsko obrazovanje koje je sticao u Americi i Francuskoj, a sada radi kao profesor za nove medije na Umetničkoj školi u NJujorku.
Dekovi radovi su prevashodno kritički u odnosu na korporativno društvo i kulturu, kao i na militarizam. U mnogim od njegovih dela (na retrospektivi ih ima preko dvadeset, nastalih od 1995. do 2004) upućen je direktan izazov društvenoj hijerarhiji, naročito Sjedinjenih Američkih Država. NJegov antikorporcijski stav ogleda se i u tome što za rad koristi operativni sistem Linuks koji je besplatan, a programske kodove svojih ostvarenja objavljuje u javnosti, dajući tako doprinos stvaralačkoj slobodi i borbi protiv monopola na planu savremene tehnologije.

Angažovana dela

Dekova veb umetnost ogleda se u postavljanju interaktivnih i saradničkih interfejsa za crtanje, slikanje i pisanje, modifikovanih igrica i sajtova baziranih na medijima informacije. Jedan od prvih radova “Svemirski osvajači” (“Space Invaders”) iz 1995. na duhovit način spaja arkadnu pucačinu sa kritikom korporativnog društva. Korisnik kao mete ima logotipe i ambleme najvećih svetskih firmi kao što su “Šel”, “Simens”, “Mekdonalds”, “Koka-kola”, “Enron”, “Najk” itd, i može na njih da puca protestnim rečima iz pokretne kupole Američkog kongresa. Gledalac je takođe u mogućnosti da u igru ubaci i nove “mrske” ambleme po svom izboru.
Iz 1996. datira “DraWarD” gde posetilac može da crta različitim alatima, bojama i teksturama. U arhivi postoji snimljena svaka faza nastajanja ovakvih izuzetno bogatih i maštovitih slika, koji se mogu pregledati. Na sličnom principu urađeni su i kasniji radovi “Icontext”(1999) gde se uz boje mogu ukucavati i tekstovi, “Otvoreni studio” (2000) gde se u čin slikanja istovremeno mogu uključiti i drugi gledaoci sa različitih meridijana, čime je omogućeno nastajanje kolektivnog planetarnog slikarskog dela.
U radu “Stilovi granica”(2001) na ekranu dobijamo slike raznih međa sačinjenih od bodljikave žice, oružja, pendreka, boca suzavca, reketa, mrtvačkih sanduka, a u sredini svake “teritorije” postoji dugme kojim poništavamo ove ružne tvorevine. U “Nadrealizmu”(2003) gledamo satelitske snimke iračkog terena koje je načinila američka armija, sa mestima navodnih postrojenja oružja za masovno uništenje označenim žutim praznim oblačićima. “Umetnost za mir” (2003) donosi niz fraza kao što su “klanje radi sporta”, “želja za nasiljem”, “ludost za borbom”, “ubijanje radi novca”, “slabost prema mržnji”... uz zvuke muzike i Bušovog govora sa semplovanom sintagmom “oružje za masovno uništenje”. I tako gotovo svaki od prikazanih radova Endija Deka podstiče gledaoca na aktivnost, učešće, ne ostavljajući mesta ravnodušnosti.

Institut prijave, naučno rečeno, kod institucija države, ima dugu i nesagledivu istoriju. Stariji je, naravno, i od Platonove Države, a javlja se, po svoj prilici, već u rodovskoj zajednici. Kasnije se širio, granao, uobličavao, sticao gotovo do savršenstva svoja definisana tumačenja i značenja. Učvršćujući se u pravu, ekonomiji i, posebno, u unutrašnjim organima svake države.
Bez obzira šta ko o njemu mislio, ali država, jednostavno, bez prijavljivanja ne bi mogla da funkcioniše. U kiseoniku koji udiše, prijavljivanje je sastojak bez kojeg bi se krv države brzo grušala i, na kraju krajeva, država bi dospjela u ozbiljnu fazu neizlječive tromboze. Stoga, blagovremeno prijavljivanje sebe ili onoga što posjedujete, omogućuje državi da se održava. Prijavljujete mjesto boravka, odlaske i dolaske, promjene bračnog i imovnog stanja, porez, zdravstveno stanje, izgled, otiske prstiju... Prijavljujete, dakle, pse, kokoši, krave, vozila, oranice, šume, vinograde, stambene kvadrate... Prijavljujete rođenja i smrti svojih potomaka i predaka. Podnosite prijave za komisije, za kredite, za otvaranja i zatvaranja, za štete i nadoknade...
Prijavljujete, naravno, i druge. Što je viši stepen i savršeniji oblik instituta prijave. Zakonski takođe neograničenog. A ono, tajno prijavljivanje, razvijalo se i razvija paralelno. Ali sa posljedicama koje najčešće idu u apsolutno obrnutom smjeru. I brže se množi. Jer takvoj djelatnosti tajnost izuzetno pogoduje. I otvara joj, u zatvorenom, nesagledive mogućnosti. Sve viđeno i prijavljeno ne može više da se prostim okom vidi. Ono što biste željeli, a povodom sebe, da vidite, odavno je precrtano. Vi jeste zapravo tu, ali ne postoji prijavljivač. Što prijavljivanju daje ogromne količine još složenije tajnovitosti. Pa se, za razliku od dojave, i unutrašnjim organima države usložnjava posao. Treba to sve razvrstati, srediti, upisati, prepisati, precrtati. I, na kraju, izdati onoliko rješenja koliko je narod i podnio prijava. Ali, ko bi to sve uobličio, raščlanio, provjerio...
Postoje stoga i države koje su se od toliko toga naprosto i ugušile. Mada će se institut prijave, shodno zakonima koji ga regulišu, i dalje razvijati. Doveden snimanjem elektronskim kamerama do potpunog savršenstva. Pa još i dalje. I dublje, za početak.

Gradnja Kanala Dunav-Tisa-Dunav tek je okvir u koji će se smestiti dramatični, lirsko-povesnički mozaik od pedeset i pet pesama, a svaka je poput suze smrznute na licu graditelja-mučenika, onih iz beskrajno duge kolone paćenika-seobnika čiji potomci i danas hode vojvođanskom ravnicom, dnom negdanjeg Panonskog mora. I nije to prvi put da se ovaj samosvojni pesnik obimnog i poetskog i proznog opusa kao niko pre njega tako znalački i vešto, s mudrošću i smelo, samosvojnošću u pogledu stila i jezika, smisleno, a krajnje zaumno, sintezom urbanog i pučkog, intelektualnog i narodskog pri tvorenju pesme, “zagnjuri” otvorenih očiju do samog dna mutljaga od Istorije. Poniranjem u povest o gradnji Kanala kroz vekove, Duško Trifunović demistifikuje očitu veličinu i nesporni značaj ovog velikog poduhvata, a istovremeno na videlo iznosi ono namerno zabašureno, skriveno pri reči o Srbima koji su predvođeni Arsenijem Trećim Čarnojevićem stigli velikom seobom na ove prostore, a usput mnogi, umesto da dođu u Sentandreju, “zalutaše u Čaurmalu”. Tu ih - veli u prološkoj belešci autor - “primiše lepo-nahraniše, oduzeše im oružje za rat, a dadoše oruđe za rad. Razlika je bila mala a korist velika za obe strane. Niko im nije branio danju da pevaju, a noću da se sećaju i plaču...”
Sećanjem naratora /svedoka i aktera - besmrtnika, koji je “pošao za Arsenijem Trećim u velikoj povorci 1660.”, uz prelistavanje autentičnog letopisa o gradnji Kanala, činjeničkog i kao takvog i neprekosnovenog, pesnik svu pažnju usredsređuje na ono za povesničare potpuno marginalno, na graditelje-mučenike bez kojih nema trajanja, nema Istorije. Pogled je to unazad, u Istoriju očaja, bešćašća i beznađa. O mentalitetu svih zalutalih seobnika koji za “velike potrebe čuvaju Mračne sile”, na koje se uvek računa kao na topovsko meso, kao na držače lopata, na masu bitnu za pokretanje svih revolucija, koji su zalog svakoj sili, svim pobedama, a nadasve onim Pirovim. Kao da je samo jedan iz one Čarnojevićeve kolone, potpunom identifikacijom ovaj pesnik, i sam seobnik, potomak Trifunov iz istog “čopora zveri na oprezu”, glasom svedoka-jeretika kazuje: “Sve što Vrag stvori proba na nama /pred našim trulim barakama/ da sve u glibu tone u kalu /nasuprot božanskom idealu”.
Paralelno a povešću o gradnji Kanala teče i do sada nenapisana poetska drama sazdana od pedeset i pet iznova otvorenih živih rana dugo skrivanih ispod ožiljaka jednog naroda i danas prisiljenog na seobu. Vek za vekom, prevrat za prevratom, smene carstva, sve do trena sadašnjeg kada će jedan od plemena Čarnojevića reći: “Sledeći nagon slučaj i zakon /evo me trista godina nakon /Zadnji a prvi u Sentandreji, kao kornjača u Ahileji /a gde su oni što pre mene /stigli Racvaroš da oplemene /Kasnim a kažu prašne žitije /za starom idu nova skitija /Seobama se leči samoća /sve dok narod ne onemoća”.
Pri slovu o neznanim mučenicima na kojima počiva gradnja sveta, na čijoj grbači svaki vrag iskušava svoju moć, ovaj pesnik se ne kloni teških reči o onom što je, inače, suštinsko u večnoj nevolji zanavek potlačenih, u njihovom mentalitetu, kao što je sklonost vođomaniji, trpljenju i ćutanju, brzom zaboravu... U naslovu svake pesme samo je jedna reč. Svaka pesma kao sekvenca na filmskoj traci, a u njoj i priča čiji je završetak u znaku bećarca, ojkače ili poskočice, humora i otrežnjujuće, a doima se kao melem na ljutu ranu. U sadejstvu sa onim što joj u pesmi zanimljivim iskazom iz životopisa graditelja Kanala prethodi, šaljiva pučka pesma dobija sasvim drugo, najčešće sarkastično značenje. Oštar i bolan rez kroz živo tkivo Čarnojevićevog plemena vekovima i seobi dok se ne razredi ko izmaglica. Dok potpuno ne onemoća.

Kad bi naša svakodnevna, intimna zebnja bila “ načitana “ kako je, ponekad, akribijski opterećana i lektirski “snabdevena” autorska utopija, da li bi se dešavala sva ova mala rastrojstva kad pokušavamo da reagujemo na Svet i pojave, događaje i neuroze? Kakve je prirode vladavina uopštavajućeg gospodara osećanja i mišljenja kada, po pravilu, iziskuje, potencira i kolekcionira samo ono što liči na dobrovoljni prilog plebiscitu, bespogovornoj i obavezujućoj trunki za okončanje mozaika Velikog i sakralizovanog uverenja? Ta priroda je sastavljena od prigušenih i blagovremeno uklonjenih intimnih predela, neobidermajerski neštrčećih priloga halapljivom konsenzusu i uniformnoj formulaciji. Tu se nikakva intimna flora uznemirenja i nikakva fauna zapitanosti ne trpi u tlocrtu, kroki je prejasan, depersonalizovan, aseptično sveden na Tlo, Horizont i Nebo. Ali, nevidljivi gopodar stoji ti iznad bića, skoro iza leđa, udvara se, kroz tvoje reči, kroz tvoju iznajmljenu poetiku, lepoj Gospi paradigme koja prosipa unaokolo, s visokog balkona svoje čari i izazove. Ti, kao provodnik, iz sebe, ceo taj predeo obasipaš drhtanjem drilovane i dogovorno utvrđene savesti, reči-latice trepere u vrelom vazduhu u predviđenim puruetama, glas iza ostvaruje se kroz tvoje kazivanje onako kako nagnuta Dama-fenomena očekuje dok diše punim plućima, širokim dekolteom na balkonu Palate od Jave.
Zato, ako naizust zboriš nešto što je pesma gledaj da to suzbije sve prividne oplate hermetičnosti i višeznačnosti, svaka isukana stvarnosna premisa neka bude jedra kao sintagma s transparenta, kao kodni par s bilborda.
Ako, pak, jadniče, citiraš čak nešto iz romana, uzmi se u prinudnu pamet, ne izmišljaj nejasan prototip, ne invdividualizuj neurozu, ne komplikuj i ne zaklanjaj trenutni, aktuelni, dnevni kontekst. Lako je to, samo se opusti pa će ti potkožni svrab već otkriti one reči, nevoljne spasiteljke od kojih se plaši neizvesna usamljenost kad treba da se dokopa teksta.
Ili, priča, ali, ovoga puta i za ovu priliku, korisno predvidiva i nekomplikovano jednosmerna, kao zaključak ili iver iz zapisnika, opisiv događaj a ne doživljaj, prosta sprava, kao merdevine koje će se lako prisloniti i na tlo, dole, i na balkon, gore.
Dama uživa, kroz tebe Gospodar zadovoljno diše, piše, zbori i voli a to što, već u bliski sumrak, vidiš u tebe uperene preotvorene oči rasutih tvojih autorskih demona, otpadnika i zloslutnika nek ti se pričini kao roj sebi upućenih metaka koji će te, premazanog gorkim medom, stići.
Kad-tad.

Ponovljeno izdanje jedne knjige u kratkom roku svakako svedoči o zanimanju koje je knjiga pobudila. To je nesumnjivo slučaj sa knjigom Mirjane Popović-Radović o Milošu Crnjanskom. Crnjanski je jedan od naših najvećih romansijera, čije delo već decenijama zaokuplja pažnju i čitalaca i književne kritike, a knjiga kao što je ova omogućuje nam da steknemo sveobuhvatan uvid u sam stvaralački proces, u rad na književnom delu.
Autorka se bavi, kao što naslov najavljuje, godinama izgnanstva Miloša Crnjanskog, koje je trajalo četvrt veka, od 1940. do 1965, kada se Odisej konačno vratio u svoju Itaku. Ovaj, najteži period u njegovom životu, osvetljen je minuciozno, uz korišćenje najraznovrsnijih materijala: odlomaka tekstova, novinskih isečaka, fotografija, pisama, zabeležaka, cedulja i dokumenata, rukopisnih dela... Koristeći ovako raznovrsne materijale autorka rekonstruiše život Crnjanskog u egzilu, ali samo da bi na osnovu toga protumačila pre svega njegov Roman o Londonu, koji je, kao što se iz brojnih podataka u ovoj knjizi vidi, u velikoj meri autobiografski. On je, kako autorka u predgovoru kaže, „prvi pravi roman o gradu u našoj književnosti. Grad nije panorama drugih zbivanja, već glavni akter svih događaja i doživljaja stvarnosti, u isti mah...”
Literatura pisana u ezgilu je veoma specifična i isto tako veoma složena. Mnogi pisci su, poput Crnjanskog, krenuli neizvesnim putevima izgnanstva posle velikih lomova u svojim zemljama, posebno posle Drugog svetskog rata, kada je zapadna Evropa bila preplavljena takozvanim raseljenim licima, izgnanicima koji su napustili svoju zemlju, svoje korene, i pokušali da negde drugde pronađu svoje „srećne prostore”, svoj plavi krug sa zvezdom. Kada je 1929. objavio prvu knjigu Seoba, Crnjanski nije mogao ni da pomisli da će i njegova sudbina biti kao sudbina njegovih Isakoviča, koji su napustili svoju zemlju nadajući se brzom povratku, da bi postepeno ta nada sve više slabila i konačno se ugasila.
Kako pokazuje ova knjiga, život Crnjanskog u Londonu bio je sličan mnogim izgnaničkim sudbinama. Trpeo je nemaštinu, poniženja, otuđio se i od svih, živeći sa ženom samotnim životom, radeći degradirajuće poslove, što je, kako autorka pokazuje, sve našlo svoje mesto u Romanu o Londonu. Pisanje je za pisca postalo pisanje o sebi, svojoj sudbini, gorčini izgnaničkog života. Svoje izgnanstvo je pripisao svom fiktivnom junaku, ruskom knezu Rjepninu, beguncu pred naletom revolucije u svojoj zemlji, koji se oseća kao čovek bez korena i bez budućnosti. Transformišući sopstvenu sudbinu u sudbinu fiktivnog junaka, Crnjanski je univerzalizuje, sopstvenu sudbinu pretvara u takozvanu „internacionalnu temu”.
Zasluga je autorke što je pronašla sve koordinate piščevog izgnanstva, lokacije, ličnosti, okolnosti, situacije vezane za njegov dugogodišnji boravak u Londonu, a još je veća njena zasluga što je otkrila tajne njegove književne radionice, odnosno, pokazala kako je sirov životni materijal pretočen u vrhunsko umetničko delo, istovremeno duboko autobiografsku ali i univerzalnu prozu, u seobe Crnjanskog ali i mnogih izgnanika u svim vremenima. Romansijerova patnja i gorčina pretvorene su u Romanu u Londonu u umetnički trijumf, u možda najevropskiji roman sprske književnosti.

Uz stihove Srbe Mitrovića, Milovana Danojlića, Nenada Jovanovića, Ranka Risojevića, Dragana Boškovića i Zlate Nešić, Letopis Matice srpske u dvobroju januar-februar 2004 jedan odeljak posvećuje pesniku Oskaru Daviču. O ovom srpskom nadrealisti pišu Vasa Pavković i Laslo Blašković, koji, između ostalog, navodi: “Nadrealisti su izgubili, njihov svet je prohujao. Ali se novi nije digao, niko nije pobedio. Doduše, nema ideološkog čitanja (Davičo je najčešće čitan tako, iskrivljeno - da li i blumovski krivo? - od Đilasa do antisemitskih anonima, pa u svim pravcima), samo, ko će ga se danas latiti a da mu ne pljucne na grob, ko sme reći da u moru skribomanskog trunja ostaju jezički najtalentovanije stranice moderne srpske literature, a da ne bude ošinut u komunjarsko čelo, u komesarski svetonazor, u antidemokratski pleksus?”
Prozu objavljuju Aleksandar Gatalica, Miodrag Petrović, Nandor Gion i Stevan Kordić, a Slobodan Grubačić ogled o hermeneutici prosvetiteljstva. Dotičući se filoloških radova iracionaliste Johana Georga Hamana, kao i Getea i ostalih stvaralaca tog doba, Grubačić piše: “Iako su obojica protivnici crkve kao institucije, i Haman i Gete smatraju da je ravnodušnost u pogledu religije u teoriji površnost, u praksi lakomislenost. Religija im je tako prirodan izraz duha kao i umetnost. A to je ideja čije oblikovanje u 18. veku svi lirski pozdravljaju: naizmeničnu estetizaciju religije i sakralizaciju estetike. Ako je religija iščezavanje subjekta prema svemu, prema apsolutnom, umetnost je nasuprot tome ispoljavanje subjektivnosti. Ali kao što nije mogućno potpuno anulirati subjekt prema objektu u religioznom aktu, isto tako nije mogućno ni anulirati objekt u umetničkom delu. Nije mogućna ni apsolutna religija ni apsolutna umetnost; stvarnost na izvestan način stapa oboje u - tumačenju”.
Nataša Karanfilović piše o romanu “Nasleđe gospođice Pibodi” Elizabet DŽoli, Australijanke engleskog porekla, stavljajući akcenat na susret Evrope i Australije u njenom delu. Maskom i apsurdom bavi se Petar Volk, a o pejzažima Dragice Marić piše Dragomir Popnovakov, uz ostale tekstove u ovom broju Letopisa Matice srpske.

Paradoksalno, svim filmovima ratnog žanra poruka je ista – antiratna. U aktuelnom trenutku (iako je kod nas vazda aktuelan), dok napolju ponovo počinju da duvaju vetrovi nacionalne netrpeljivosti i rastu tenzije prizivanja novih nemira, mislim da nema podobnijeg načina ljude podsetiti na to šta je rat i šta sa sobom nosi od onog koje nam sedma umetnost pruža. Prelistajmo još jednom gradivo koje su nam u amanet ostavili najveći svetski reditelji na ovu temu.
Nekako paralelno s nastankom igranog filma krenuli su i globalni nacionalni sukobi. Tek što su braća Limijer stigla da upoznaju svet sa magijom celuloidne trake, ratni plamen je zapaljen! Prvo veliko ostvarenje na temu Prvog svetskog rata bilo je delo Luisa Majlstona „Na zapadu ništa novo’’ iz 1930. godine. Jedna od najjačih ratnih poruka ikada stavljenih u film. Grupa prijatelja dobrovoljno se pridružuje armiji, i odlaze na zapadni front gde njihov patriotizam veoma brzo prerasta u horor i mizeriju realnosti koju front donosi. Vrhunac filma je scena kada se glavni junak filma proteže na vrhove prstiju ne bi li iz blatnjavog rova uhvatio leptira. Pionir u stvaranju velikih scena borbe uz pomoć kamere na kranu te 1930. osvojio je “Oskara” za najbolju režiju i najbolji film.
Drugi svetski rat je filmski ovekovečio Fred Cineman sa „Odavde do večnosti’’ iz 1953. Film koji je osvojio osam nagrada Akademije dovoljno govori sam za sebe, no evo i rezimea za neupućene. Radnja je smeštena u Honolulu, svega nekoliko dana pre japanskog napada na Perl Harbur. Priča paralelno prati nekoliko ljudskih sudbina, ali osnovnu nose ljubavni par, Bert Lankaster i Debora Ker. Kada bombe počnu da padaju, scene dovoljno jasno odašilju Cinemanovu poruku-rat nikome ništa dobro nije doneo.
Ne mogu a da ne pomenem još nekoliko veoma bitnih naslova koji obrađuju period Drugog svetskog rata. Po hronološkom redosledu nastanka prvi je remek-delo Dejvida Lina „Most na reci Kvaj’’ iz 1957. godine. Japanskim ratnim logorom u kome se nalaze američki i britanski zarobljenici upravlja pukovnik Saito koji preko britanskog kapetana Nikolsona naređuje zarobljenicima da naprave most na reci koji će služiti Japancima za transport oružja. Nakon niza peripetija most ipak biva sagrađen, no zarobljenici beže iz logora i konačno ruše famoznu građevinu. Poslednje reči kapetana Nikolsona predstavljaju možda i najjače enigmatsko zatvaranje u istoriji filma - dok mu je vilica drhtala samo je prozborio: „Ludilo...Ludilo’’. Alek Ginis je za ulogu britanskog kapetana te 1957. dobio „Oskara”, a sam film još šest zlatnih statuica.
O Drugom svetskom ratu, između ostalih, posebno treba istaći sledeće naslove (ujedno ih i najiskrenije preporučujem čitaocima koji su zaintrigirani ovom tematikom, a navedene filmove još iz nekog razloga nisu pogledali): „Najduži dan’’, 1961. (iskrcavanje u Normandiji), „Veliko bekstvo’’, 1963. (sa maestralnim Stiv MekKvinom), „Dvanaestorica žigosanih’’, 1967. i „Kelijevi heroji’’-1970. (MASH o 2. sv. ratu), „Morski vukovi’’, 1981. (već omatoreli komandosi Gregori Pek i Rodžer Mur razbijaju Švabe kao od šale), u devedesetima je početak obeležio italijanski „Mediteraneo’’, 1991. koji je dobio i „Oskara” za najbolji strani film (simpatična anti-ratna komedija), 1992. nemački reditelj Jozef Vilsmajer snima priču o bici koja je odredila konačnu prekretnicu Velikog Rata, Spilberg 1993. snima lovorikama ovenčanu „Šindlerovu listu’’ (pomalo patetična priča o holokaustu), 1998. Spilberg ponovo jaše, ovog puta sa apsolutno muškom, ratnom pričom „Spašavanje redova Rajana’’. U novom veku o 2. sv. ratu su još snimali Majkl Bai u još jednom opevanom japanskom bombardovanju američke teritorije „Perl Harbur’’, 2001., DŽon Vu sa „Šaptačem vetra’’, 2001. (Nikolas Kejdž), i konačno prošlogodišnji film godine po mišljenju članova Filmske akademije „Pijanista” Romana Polanskog (setite se samo žgoljavog Adriena Brodija).
Poseban „tretman’’ u Holivudu dobio je rat u Vijetnamu i zato što je to čisto američka stvar, a i zbog čitavog spleta okolnosti koje su do njega dovele(ubistvo Kenedija, Niksonova pogrešna politika koja je gotovo dovela do drugog građanskog rata u SAD). Film koji je stvorio struju tzv. „novog Holivuda’’ jeste „Apokalipsa sada’’, 1979. Frensisa Forda Kopole. Po osvajanju „Zlatne palme’’ u Kanu, iste godine kad je nastao i film, Kopola je izjavio: „Ovo nije film o Vijetnamu, ovo je Vijetnam’’. Dok je kritika film dizala na pijadestal, (ispolitizovana) filmska akademija se oglušila i dodelila mu „marginalne’’ nagrade za sliku i ton. O samom filmu mi prostor ne dozvoljava da se raspišem, stoga ostaje samo preporuka da se još jednom podsetite maestralnog trojca (Šin, Brando, Hoper).
Iste godine Majkl Ćimino rađa još jedno čedo „novog Holivuda’’, „Lovca na jelene’’. Već viđena priča o američkim dobrovoljcima kojima se po spuštanju u vlažne prašume Vijetnama, naprasno gubi sav patriotski naboj i ostaje im samo borba za goli opstanak. Iako u sebi nema nešto vanredno što bi posebno istaklo ovaj film iznad prosečnih naslova, Ćiminu uspeva da održi koncentraciju gledaoca na više od tri sata, a to ipak, priznaćete ne može svako. Rola Kristofera Vokena ulazi u anale kinematografije (setite se scene ruskog ruleta).
Oliver Ston počinje svoju „vijetnamologiju’’ filmom’’Vod’’, 1986., a nastavlja sa „Rođen 4. jula’’, 1989. Bez ikakve dvosmislenosti, Ston u ova dva filma slika svu besmislenost rata, i sam poraz Amerike kao države predstavlja kao poraz čovečanstava od sebe samog. Sva humanost je izdimila iz vatre koju su palile američke napalm-bombe. Vijetnam se kao tema indirektno provlači i u Stonovim sagama o američkim predsednicima ‘’JFK’’ i „Nikson’’. Do kraja decenije svoju viziju o Vijetnamu nam je podario i veliki Stanli Kubrik u filmu „Full Metal Jacket’, 1987. i Bari Levinson sa „Dobro jutro Vijetname’’, 1987. (fenomenalni Robin Vilijams).
Od filmova koji takođe imaju rat kao predložak treba još istaći klasično ostvarenje Roberta Altmana „MASH’’ iz 1970, koji je smešten u Koreju. Satirična priča o vojnim bolničarima koji na dovitljiv način doskaču razbijanju sumorne ratne svakodnevice, film je dobio takav odjek da je nacionalna televizija uradila i TV seriju sa istom temom i istim naslovom. Da je i serija bila više nego popularna potvrđuje da je poslednju epizodu gledao najveći broj ljudi ikada zabeležen u istoriji.
Ma koliko gorka bila tematika koju ovi filmovi obrađuju, svi su mahom uspeli da nas zaintrigiraju i (bar za trenutak) učine da se zamislimo. Stoga, poštovani moji, manite se ratova. Gledajte ih! Ali samo na filmu.